„Певање које сам вечерас чуо је изузетно музикално, дотерано, интонација савршено чиста а дикција перфектна. Једно идеално тумачење веома тешких композиција које су изведене маестрално. Диригент – сјајан, а општи утисак је сензационалан. Како је то речено: Чудо у Милану ово вечерас је било: Чудо из Пожаревца‘‘.
Константин Бабић, изјава после концерта одржаног у Атријуму Народног музеја у Београду, 16. јун 1994.
„Овај изврстан, несвакидашњи ансамбл, извео је Мокрањчеву Литургију Светог Јована Златоустог надахнуто и величанствено, обогаћено стилском лепотом на општу радост публике која просто није дисала. Снимак ове интерпретације ће поред музичко-духовног значаја бити узор стилског извођења будућим генерацијама и трајна забелешка наше музичке литературе, монументалне тонске творевине, јединствене у нашој музичкој уметности‘‘.
Војислав Илић, Београд, Коларчева задужбина, 8. фебруар 1995.
„Каталин Тасић се овде представила као диригент суптилне музикалности и сигурне руке. По питању интонације, одличне дикције, савршеног изговарања слогова, музикалности, вођења гласова и финог нијансирања, већином у оквиру мецо динамике, овај млади хор, на моменте анђеоског звука, достиже високе домете‘‘.
Марија Адамов, Нови Сад, Дневник, 18. фебруар 1995.
„Успешно представљање хора, тонске боје баршунасте мекоће, продорних алтова и прозрачних сопрана, одвело нас је до диригента Каталин Тасић по одговоре на чудесно брз развој њеног хора, беспрекорне вокалне технике и умјетничке естетике. Женски хор Барили показао се у пуном сјају са необичним даром диригента у креирању музичких замисли‘‘.
Маја Поповић, Подгорица, Побједа, јул 1995.
„Хор Барили, појац Павле Аксентијевић и диригент Каталин Тасић били су надахнути тумачи дела, чија сложеност не почива само и искључиво у звучном слоју, доброј дикцији и вокалној техници, већ и у интимној промисли извођача […] Улога диригента, остварена сугестивно, без сувишне театралности, са оном мером која долази из северних простора наше панонске судбине […] Овај млади и већ наградама обремењени хор је разумео и остварио свој уметнички задатак […] […]Узвишено тиховање, које може да служи на част извођачима, публици и граду Крагујевцу. У појединим тренуцима, као да смо додиривали Рашке двери[…]‘‘
Светислав Божић, Крагујевац, I Фестивал камерних хорова, 24. август 1995.
„У тумачењу хора Барили, Мокрањац је добио изузетне интерпрете, који су лепотом гласова – бисерно чистих у својој младости, но врло пажљиво одгојених у изванредно култивисан хорски звук – великом истрајношћу и снагом концентрације, сјајно реализовали идеје свог диригента”
Соња Маринковић, Крагујевац, I Фестивал камерних хорова, 24. август 1995.
„Извођење је било крајње софистицирано, технички изузетно дотерано, са посебним нагласком на квалитет боје сваке деонице: од прозрачних, лако покретљивих унутрашњих гласова, преко интонативно прецизних сопрана, никад грубих и узнемиравајућих, до сугестивних других алтова […] Изразита концетрација веома младог састава, такође је једна од високо вредних особина овог хора, који нам је на свом концерту пружио тренутке финог одслушавања мелодија нашег народног црквеног појања‘‘.
Богдан Ђаковић, Крагујевац, I Фестивал камерних хорова, 24. август 1995.
„По изузетној префињености и изграђености детаља, са речитим, лепо извајаним пианима и постигнутим духовним складом, издвојио се Женски хор Барили из Пожаревца, са диригентом филигрантских потеза Каталин Тасић и солистом Драгославом Павлом Аксентијевићем.
Они су осмислили и до изражајности довели чак и Исон све време боравећи у динамичком светлу пиана и мецопиана, које и јесте прави оквир Мокрањчевих духовних замисли‘‘.
Гордана Крајачић, Неготин, Црква Свете Тројице, 31. Мокрањчеви дани, септембар 1996.
„Најуочљивија одлика хора Барили јесу лепи, светли и свежи гласови, фино усаглашени прецизном руком Каталин Тасић. Занимљиво конципиране и једнодушно презентоване интерпретације говоре о радости заједничког музицирања, о присном и пуном љубави односу диригенткиње и чланица хора, о великој и истинској страсти за музику (…) Вредна уметничка остварења, дакле, не морају бити привилегија само великих културних центара или метропола, она долазе из свих оних средина у којима је некоме до тога стало“.
Марија Ћирић, Београд, НИН, 29.11.2012.